EMPATIJA KOD MLADIH

Da li ste znali da državljani Danske važe za najsrećnije ljude na svetu? Kao razlog tom životnom benefitu navodi se izučavanje empatije kao školskog predmeta.

Psiholozi smatraju da sklonost ematiji nije moguće postići samo kroz školsko izučavanje ovog najdubljeg izraza humanosti i ljudskosti, upkos činjenici da smo joj kulturološki, kao narod, itekako skloni. Psiholozi smatraju da je novi sistem vrednost, i koji promoviše makijavelistički princip, najodgovorniji krivac za sve veće odsustvo empatije kod mladih . Dakle, izostanak saosećajnosti predstavlja društvenim problemom, pa se apeluje na svaku jedinku društva da se okrene pozitivnom sistemu vrednosti, kako bi budućim naraštajima ostavili neki bolji i lepši svet.

Prednosti interneta i društvenih medija su neosporno fantastične. Definitivno možemo reći da je ovo najbolji trenutak u istoriji da se bude živ. Međutim, tehnologije koje su nas oslobodile i obrazovale, sasvim sigurno imaju i nehotične društvene pojave.

Svakog dana, tokom čitavog dana, preplavljeni smo morem informacija koje obezbeđuju čist “estetički užitak”, dok smisao tj. moralna poruka sve češće bivaju zaboravljaju. Medijska industrija funkcioniše tako što opija, manipuliše i zavodi, kako bi obezbedila svoj finansijski opstanak. Ona se, naprosto, dodvorava konzumentu svojim banalnim sadržajem, toliko mu podilazi da ga postepeno oslobađa potrebe da razmišlja, stavlja ga u pasivan položaj, kako bi ostvarila priliku drugima da razmišljaju umesto njega i nudi mu zamenu za realnost koju pronalazi u opijatu diktiranom direktno iz vrha potrošačke kulture. Dakle, plima ekstremnih informacija nameće izuzetnost kao nov prosek. Da li je onda čudno što mnogo vremena provodimo baveći se samo-prezentacijama tj. samobrendingom na društvenim mrežama, vođeni iluzijom da ćemo se tako nametnuti “digitalnim urođenicima”? Još ako se tome pridoda još jedna iluzija – da smo uključeni u privatnost drugih, da nismo sami, da smo deo nečijeg života, da smo dovoljno vredni da neko sa nama deli nešto bitno, da smo čak u poziciji da sudimo drugima i ismevamo njihove greške i mane (čemu sluše lajkovi i komentari?), postajemo sledbenici tragedije u kojoj je intima postala proizvod, u kalupu vizuelnog formata koji nam služi za lečenje usamljenosti. Nameće se pitanje – lečenje ili“lečenje”?

Odbegli od realnosti, zaboravili smo surovu istinu - većina nas je prosečna u većini aktivnosti kojima se bavimo, najveći deo života se dešava u prilično jednoličnoj sredini i prosečan je, nikako izuzetan. Iz toga proizilazi da se osobe koje se konstantno izlažu nerealnim (medijskim) sadržajima, osećaju prilično nesigurno, očajno i inferiorno. Taj osećaj praznine (neispunjenosti) prevladavaju na različite načine: ironijom, sarkazmom, provokacijom, skretanjem pažnje na neadekvatan način, totalnim bekstvom u sajber svet - radi uveravanja u sopstvenu neophodnost. Jer bolje je biti i ekstremno loš nego prosečan. Neophodno je biti primećen. Čini li Vam se da mnogi od nas i ne žive svoje živote, već ih fabrikuju, pa ih potom konzumiraju, tako da taj život postaje autofagijski?

Psiholozi polaze od premise da je prosečnost prava mera uspeha. Retki pojedinci koji zaista postanu istinski izuzetni u nečemu ne postignu to zato što veruju da su u izuzetni, već ta opsednutost usavršavanjem potiče baš iz verovanja da su prosečni (i da se i dalje moraju usavršavati). Ulaznica za emotivno zdravlje dobija se prihvatanjem svakodnevice koja nije izuzetna, koja je nekada lepša, nekada ružnija. Ona podrazumeva značaj saosećanja, tolerancije i ljubavi prema drugom čoveku.

Empatiju tj. sposobnost da se stvari posmatraju iz perspektive druge osobe ćemo posebno naglasiti. Čovek je društveno biće, pa njegov život i rad podrazumevaju stalnu korelaciju sa drugim ljudima. Stoga se i smatra da je svaki čovek sposoban za empatiju. Kao dokaz navedene tvrdnje navodi se činjenica da bebe već u porodilištu pokazuju prve znake empatije na taj način što plačem reaguju na plač druge bebe. Da li će dete nastaviti da razvija empatiju prevashodno odlučuju roditelji i značajni ljudi iz njegovog okruženja.

Psiholozi čak tvrde da je dete sposobno da razvija empatiju već od druge godine života, iako je tada još uvek u svojoj egoističnoj fazi. Forsiranjem aktivnosti tokom kojih se podstiče prepoznavanje tuđih raspoloženja i emocija ali i reagovanje na njih, kao i pružanjem pozitivnog primera, roditelji već tada mogu početi sa emocionalnim opismenjavanjem deteta. Na raspolaganju je mnogo aktivnosti koje mogu poslužiti da bi se prave životne vrednosti uvukle u dečiji način razmišljanja: tumačenje likova iz crtanog filma, igranje uloga, pripisivanje raspoloženje lutkama itd. Potrebna je samo volja ali prevashodno i vera roditelja da širenje kapaciteta za epatiju doprinosi kvalitetnijem životu deteta.