ADOLESCENCIJA KAO IZAZOV

Adolescencija je prelazni period iz dečijeg u odraslo doba. Etimologija nas upućuje da je sam termin adolescencija potekao iz latinskog jezika, od glagola adolescere, što znači rasti tj. rasti do zrelosti. Reč pubertet seodnosi na fizički i seksualni razvoj jedinke, dok adolescencija podrazumeva i njen mentalni, emotivni, psihološki i socijalni razvoj. Smatra se da obuhvata period od 12-te do 19-te godine, mada su vremenski okviri individualni i variraju od jedinke do jedinke.

Adolescencija počinje pubertetom tj. biološkim (telesnim) promenama - tela mladih ljudi počinju da dobijaju sekundarne polne karakteristike. Adolescencija se završava početkom odraslog doba, a odraslo doba počinje onda kada mlado biće postane samostalno i nezavisno (finansijski i u svakom drugom smislu).

Period adolescencije je istovremeno najproblematičniji i najzdraviji period života. Zahteva posebnu opreznost i pažnju od strane roditelja i odraslih uopšte jer je vrlo je delikatan i vrlo rizičan u smislu nastanka raznih psiholoških problema . Zapravo, sve što je činilo jedno odrastanje, detinjstvo, od dana rođenja pa do pojave tih fizičkih promena koje označavaju pubertet, sklapa se tokom adolescencije u jednu ličnost koja će više- manje nepromenljiva ostati tokom celog odraslog doba.

Statistički podaci ukazuju na činjenicu da je 65% bolesti koje se javljaju u odraslom dobu (gojaznost, kardiovaskularne bolesti, karcinom pluća) povezano sa ponašanjem usvojenim za vreme adolescencije.

Cilj adolescentne medicine je dvostruk:

• Pomoći adolescentima da ostvare zdrav i uspešan prelaz u odraslo doba
• Ohrabriti zdrav stil života i promociju dugovečnosti

Razvojni zadaci

Tokom celog ljudskog života postoje određeni razvojni zadaci.

Primer: novorođenče ima razvojni zadatak da stekne poverenje u majku , da bi preko poverenja u majku steklo poverenje u čitav svet; malo dete ima razvojni zadatak sticanja autonomije čim prohoda; školsko dete ima razvojni zadatak da se zalaže kako bi našlo svoju poziciju u društvu.

Razvojni zadatak adolescenta se tiče vrlo ozbiljnog i dubokog pitanja – pitanja identiteta. Adolescentu je veoma teško da odgovori na pitanje: „Ko si ti?” tj. „Ko sam ja?”. Zato je sasvim prirodno i normalno da adolescent promeni nekoliko identiteta jer menjajući identitet, adolescent, zapravo, traga za njim. (Primer toga se može naći u prolasku kroz razne faze slušanja muzike: od rock and roll -a, preko heavy metal -a i reggae muzike, adolescent stiže do slušanja yazz-a). Ovakvo ponašanje tesno je povezano sa grupama kojima adolescent pripada i sa kojima se druži, kao i sa time ko mu je uzor. Adolescenti imaju potrebu da pronađu uzore izvan porodice jer su roditelji odavno prestali da budu najbolji, najpametniji i savršeni kao što su bili tokom ranijeg perioda tj.detinjstva.

Dakle, pitanje telesnog, seksualnog, rodnog, kulturnog i svakog mogućeg identiteta je ozbiljno pitanje za svaku osobu, a kamoli za jedno mlado biće.

Postoje tri faze adolescencije:

1.Prva faza tj. faza rane adolescencije nastupa oko 10-te godine života kod devojčica i oko 11-te godine života kod dečaka i traje do 14-te godine.

• Odlikuje se naglim telesnim promenama koje se nužno dešavaju uporedo sa hormonskim promenama. Hormonske promene dovode do naglih promena raspoloženja.
• Javlja se seksualna radoznalost.
• Karakteristika ove faze je i druženje sa osobama istog pola.

U ovom periodu dolazi do deidealizacije roditelja, pa se smatra da ovaj period ima visok potencijal za nastanak depresije. Razvojno idealizovani roditelji (doživljaj koji je prisutan u životu svakog malog malog deteta) u period rane adolescencije biva deidealizovan. Mlado biće uviđa da roditelji imaju mane, uviđa „greške” u stilu vaspitanja, nalazi zamerke... te je ovaj period jednako bolan kako za dete, tako i za roditelje. Uporedo sa deidealizacijom roditelja, nastaje „rupa” , koje adolescent nije svestan kao takve ali koja teži da se popuni. Zato adolescent počinje da traga za modelom izvan porodice kako bi popunio postojeću „rupu”.

Razočaranje u roditelje je sasvim prirodno za ovaj period jer tokom odrastanja jer roditelji postaju sastavni deo detata tj. dete ih “nosi u sebi”, te ako dođe do razočaranja u roditelje, neminovno je i razočaranje u deo sebe. Zato adolescent odbija da dobija ljubav od roditelja u meri u kojoj je dobijao ranije ali ima potrebu da bude voljen.Upravo zbog tog perioda vakuuma između deidealizovanja roditelja i nalaženja novih izvora ljubavi taj vakuum nosi depresivni potencijal.

Za ovaj period je karakteristično rizično i eksperimentalno ponašanje: izbacivanje frustracije, tenzije, besa… To je, zapravo, frustracija usled manjka životnog iskustva za nošenje sa problemima, rigidno mišljenje koje odlikuje adolescenta i hormonski rolerkoster.

Hormonske promene utiču na promene u ponašanju (direktno I indirektno):

• 1. hormoni menjaju telesni izgled, pa adolescent menja doživljaj samoga sebe , da bi izmenjen doživljaj samoga sebe doveo do promena u ponašanju.
• 2. menja se reakcija drugih na adolescent, a adolescentu je itekako bitno kako društvo percipira njegov izmenjen telesni izgled, što posledično dovodi do promena u ponašanju.

2. Druga faza tj. faza srednje adolescencije nastupa oko 14-te godine i traje do 17-te godine.

• Nastupa kada su već formirane sekundarne polne karakteristike tj. karakteristike tela koje su vezane za pol, a da nisu sami polni organi.
• Preokupiranost fizičkim izgledom ostaје i ima za cilj razvijanje zadovoljavajućeg telesnog “selfa” preko kojeg će adolescent da prihvati svoje telo i sebe samog.
• Počinje intenzivnije interesovanje za seksualnu aktivnost tj. javlja se veća bliskost sa osobama subrotnog pola, iz koje proizilaze i prijateljstva.

Adolescenti proširuju svoje odnose sa odraslima izvan porodice, kako bi otkrili nove modele i sebe mentalno separirali od roditelja. Velika je sreća ako novi model može da bude neko ko je uistinu pozitivan uzor, neko u koga adolescent ima poverenja, neko za koga pomisli da bi voleo da bude kao on jednog dana, а koga adolescent lično poznaje i sa kim može da razgovara tj. da ima odnos poverenja, umesto da to budu imaginarni likovi (likovi sa TV ekrana, iz modnih časopisa, sa youtube-a...).

Ovu fazu karakterišu učestali konflikti sa roditeljima jer adolescent radi na separaciji tj. psihološkom odvajanju od roditelja, pa može da ima vrlo loše manire i navike. On i dalje ima potrebu za ljubavlju i prihvatanjem od strane roditelja ali želi da je sakrije, kako bi bio „odrastao”. Sa potrebom da se osećaju kao odrasli ljudi, kod adolescenata se javlja izvestan doživljaj svemoći (omnipotencija). To je doživljaj da ništa loše ne može da im se desi ( оsećaj – „ceo svet je moj“). Zato se često dešava da u tom periodu pojačano eksperimentišu sa alkoholom, psihoaktivnim supstancama, seksualnim ponašanjem itd. Shodno stepenu rizika koji ovakvo ponašanje nosi, baš u ovoj fazi se često dešavaju velike greške koje se završavaju fatalnim ishodom, pa je roditelj koji aktivno učestvuje u životu deteta, postavlja granice i na taj način, naprosto, čuva život deteta više nego neophodan.

U ovom periodu adolescenti nemaju uzročno – posledičnu vezu u svojoj glavi tj. oni slabo povezuju određeno ponašanje sa određenom posledicom. Jednostavno, nisu svesni posledica svog ponašanja. Da bi se izbegla ekstremna ponašanja , adolescenta bi trebalo učiti verbalizaciji jer se upravo kroz razgovor postiže bolja kontrola impulsa.

3. Treća faza ili faza kasne adolescencije počinje oko 18 –te godine života.

• Fizički razvoj je potpuno završen (devojkama u potpunosti, momcima delimično).
• Preokupacija telom je manja.
• Emocionalna stabilnost je veća.
• Seksualni identitet je uveliko utvrđen

Mlado biće je preokupirano ozbiljnim vezama tj. tokom kasne faze adolescencije se razvija kapacitet za intimne, nežne i senzualne odnose.

Vršnjačka grupa počinje da gubi na značaju. Ovo može biti rizičan moment za adolescente jer počinju da gube prijatelje, prijateljstva se svode na nekolicinu bliskih prijatelja i postoji velika verovatnoća da će doživeti niz razočaranja u prijateljstva.

U fazi kasne adolescencije se često dešava da se adolescenti vrate roditeljima i shvate da su im oni najbolji prijatelji, naročito ukoliko je postojalo uzajamno poštovanje između adolescenta i roditelja. Ukoliko u ovom periodu roditelj prihvata adolescenta kao odraslo biće, adolescent će moći da prihvati roditeljski savet jer je identitet izgrađen, te on ne oseća pretnju od strane roditeljskih saveta. Savet, dakle, može biti pretnja samo kada ugrožava autonomiju do koje je adolescentu veoma stalo i koja predstavlja jedan od ključnih razvojnih zadataka adolescencije.

Počinje razmišljanje o karijernim ciljevima koji ponekad izgledaju idealistično, na šta ne bi trebalo obraćati previše pažnje. Važno je da se adolescent uopšte bavi karijernim ciljevima jer je to, zapravo, i početak karijere, naročito za mlade osobe koje ne odu na studije.

ŠTA BI RODITELJI ADOLESCENATA TREBALO DA ZAPAMTE?

1. Postoje velike individualne razlike između jedinki.

2. Adolescencija je ogroman razvojni izazov.

3. U ovom period se prelama sve iz prethodnog perioda života, iz detinjstva, od dana rođenja pa do pojave tih fizičkuh promena koje označavaju pubertet i ličnost se formira u više – manje trajnu strukturu.

4. Adolescentna kriza, dakle, nije patologija sama po sebi već jedan razvojni period kroz koji mora da se prođe, da bi se izašlo u vidu jače i čvršće ličnosti.

Međutim, moguća su dva ishoda:

• neko postane otporniji, jači I spremniji za novu krizu
• kod nekih individua se razvije neka vrsta patologije tj. izrazito loš doživljaj sebe (negativna seksualna slika tela, anksioznost, tenzija, krivica, nisko samopouzdanje, osećaj besmopoćnosti, osećaj besmisla…), pa je stručna pomoć neophodna.

5. Tokom čitave adolescencije su izuzetno važne granice u porodici. Adolescent će pokušati da pređe neke granice, naizgled želeći da ih probije ali nesvesno će želeti da ih ne probije. Zbog čega? Ako adolescent pokuša da probije granice, roditelj mu mora pokazati da mu to neće poći za rukom jer će se adolescent tada osećati sigurnije. Ukoliko probiju granice, adolescenti doživljavaju da su probili roditeljsku jačinu. Ako dožive roditelje kao slabe, shvatiće da nemaju na koga da se oslone.

Granice ne bi trebalo da budu previše rigidne ali moraju da postoje upravo zato da bi adolescent osetio da ima jakog roditelja na kog će moći da se osloni kada mu bude teško, sa kojim će moći da se identifikuje i čiju će čvrstinu moći da pounutri, što je neophodno za mentalno zdravlje.

5. Ukoliko se određeni problem javi u adolescenciji, pravi period za njegovo rešavanje je – period adolescencije. Adolescentima je potrebno pružiti malo da bi napravili mnogo. Rezultati rada sa njima lako su vidljivi, dok kasnije, kada problem biva zapušten – rad na njemu je mnogo teži.